субота, 11. мај 2019.

Када душа сама пјева Господу


Помаже Бог, Христос Васкрсе, срећни дани Светог Василија Острошког и сами престојећи празник Светог Василија Острошког. Са овим ријечима почела је разговор за ИН4С Даница Црногорчевић, наша најпопуларнија млада умјетница која се бави етно пјевањем и духовном музиком.

Црногорчевић је у разговору нагласила да само из душе човјек може да пјева Господу и да све што ради, ради уз његову помоћ.

Одакле љубав према овакој врсти музике, која је веома захтјевна и како у мору „популарне“ музике тј. кича, Ви, као веома млада особа сте одабрали баш духовну музику?

Моја љубав према музици, духовној и традиционалној извире управо из мог појања Богу. Просто је та моја љубав према нашој вјери и цркви и тако душа сама пјева. Ја мислим да сви виде да на мојим наступима пустим своју душу да пјева и ако ми неко каже  „штеди се на неким пјесмама“, ја то не умије, јер сваку пјевам са истом ревношћу.



Шта савјетујете млађим колегиницама које крећу вашим стопама тј. да се баве овом врстом музике, јер некако се чини да није лако опстати у томе?

-Одабирам пјесме које желим млађим генерација да препоручим, не само млађим колегама, већ и дјеци која тек стају на ноге. Својим пјесмама желим да кажем ко је наш народ, шта је наша вјера, коме треба да пјевамо и да се молимо, те да без тога се ништа не може. У животу немојте само да се сјетите Бога кад вам је најтеже, када будете болесни, већ и када будете срећни, јер знајте да је и тада Он са вама. То је моја порука младима и само ако се будете водили тиме све ће доћи само.

Само из душе човјек може да пјева и све што ради треба да ради уз Божију помоћ и из душе.
Даница осим тога што је регионално популарна умјетница, она се остварила и у улози мајке. Иако веома млада, имамо двоје дјеце. На наше питање како успијева да усклади све и породицу и посао, она одговара да се уз Божију помоћ све може постићи. Када има љубави, слоге, воље, а прије свега здравља, све је могуће. Даница истиче да су јој дјеца и супруг највећа подршка и снага.

Подсјетимо, Црногорчевић је имала концерт у Никшићу поводом дана Светог Василија Острошког, када иако по лошем времену, а како сама каже није очекивала да сала буде пуна, ипак није било мјеста за сједјење, публика је објеручке дочекала Даницу и њене пјесме које једноставно грију душу.





-Ја јесам наступала и раније у Никшићу, али никада нијесам имала цјеловечерњи концерт, тако да сам имала малу дозу сумње каква ће публика бити, киша је била, тако да нијесам очекивала ни пола сале, а људи су стајали јер није било мјеста да се сједе. Позитивно сам се изненадила не само ја, него и моје колеге Стефан Ђукић и Анђела Бугарин, они су иначе академски музичари и задовољство ми је са њима да радим, такође им дугујем велику захвалност. Што се тиче публике, већ на самом почетку сала је пјевала са мном заједно, истакла је Црногорчевић за ИН4С.


среда, 03. април 2019.

Beograd za (Ne)beograđane


Beograd za nas koji nijesmo rođeni u njemu, koji nijesmo odrasli ili studirali, čaroban je u bilo koje doba godine kada dođemo.

Ne mogu da pišem o njemu iz ugla poznavaoca jer jedan do dva puta godisnje ga posjetim, obično kada je Međunarodni sajam knjiga ili sličnom prilikom. 



Urbani mit je da svi mi iz Crne Gore imamo određene destinacije koje poznajemo i na kojima susrećemo ostale zemljake bilo one koje su kratko tu ili one koji su već dio beogradske džungle. Iz ličnog iskustva mogu reći da uvijek ostajem u hotelu Slavija još od one maturske ekskurzije dok smo bili ista država pa do zadnje posjete prije par dana. Kafa u hotelu Moskva ima poseban ukus, iako je to kafa kao i ostale kafe kuvane u hotelima, doza hormana sreće koji se tada luči je nemjerljiv.

Beograd je bio i prvi grad sa čijeg sam aerodroma tada zvanog „Surčin“ prvi put se ukrcala na avion i otisla preko okeana u nepoznat svijet.

Ljude koje poznajem u Beogradu su jedni od dražih ljudi koje sam imala prilike da upoznam, sa većinom njih nijesam u krvom srodstvu, ali what the hell krv išta znači, ako se ljudi prepoznaju. Njihova toplina i radost da mi pokažu nova mjesta i malo pričaju o Beogradu uvijek me preseli u neku drugu dimenziju.



Ovoga puta povod mog putovanja je bila dodjela nagrade „Marko Daković“ našem najvećem pjesniku i akademiku Matiji Bećkoviću, a koju mu je dodijelila NSD iz Crne Gore. Sam taj događaj sam po sebi je bio savršen da se za to i ne treba trošiti papir osim naglasiti Matijine riječi upućene nama iz Crne Gore, a koje moram podijeliti sa vama:

„Ni ovakvog skupa, ni ovakve svečanosti, ni ovakvog mog događaja nije bilo do danas. Hvala svima koji su smogli snage da dođu u Beograd, a znaju da se moraju vratiti u Crnu Goru. Manje vas je tamo nego ovamo. Ne znam ko me je više uvažio ili braća koja su me prognala ili ova koja su me odlikovala“.


Za nas iz malih gradova, kakav je Nikšić u kome živim, Beograd ovakav kakav je danas može biti skup svih onih emocija što smo ukrali iz Budimpešte, Beča, Pariza, Barselone, pa i Njujorka. Nedavno sam pročitala simpatičan tvit koji govori da sada kada su otvoreni i H&M, Ikea, Lidl, Beograđanima ostaje „samo“ da posjećuju muzeje po Beču. Zaista je tako, na Knez Mihailovoj i u obližnjim ulicama toliko je mirisa iz raznih meksičkih, azijskih i ostalih kuzina.


Meni kao veganu ono puno znači, pa sam ovog puta po preporuci prijatelja posjetila divan restoran libanske kuzine Hanan, gdje uz zavodljiv ples trbušne plesačice, možete da uživate u izobilju ukusa Bliskog istoka.


Takođe na Trgu Republike nalazi se jedan šarmantan kafić „Aurelio“ u kome sam slavila neki od svojih rođendana i koji zbog svog naziva (oni koji me znaju razumjeće) nikada ne zaobiđem.
Ne znam dragi Beograđani kako će se vama dopasti ovih mojih par redaka o vašem gradu, ali mojoj ekipi sa putovanja znam da svakako hoće. Do neke naredne prilike u lepom Singidunumu.



петак, 15. март 2019.

Како се зову јунаци са Кајмакчалана - Војник у наручју држи мртвог брата

У коду нам је да се Мојковца, Кајмакчалана, Солуна... сјетимо само када су јубилеји, тада настају високоплаћени филмови и серије, публикују се књиге на тим темама, а када прође та година као и да прође занимање за сопстену историју и заборављене хероје. Од многих ни имена остало није, неки су ту и тамо доспјели на страницама тадашњих свјетских штампи, али је већи број оних који су само статистика.

У Народном музеју Ваљева налази се једна фотографија, која је по многима најбоља слика Срба из периода Великог рата. На њој су усликанa два брата, од којих један у наручју држи оног другог мртвог. Имена ових хероја непозната су за историју, као и особа која је овјековечила овај моменат.





О слици се зна да је усликана септембра 1916. године на Кајмакчалану.
„Не знамо им имена, а као да их знамо, јер у њима препознајемо и наше чукундједове на које чувамо успомене. Онај што је мртав, као да је још увек у јуришу, само заспао или дословно остао на вјечитој стражи. А овај што је жив... на његовом лицу нема туге и нема плача. На њему видите један грч, који описује ратника с којим се није било добро срести у окршају“, написао је историчар Немања Девић о слици и додао:

„Како су се срели - тако су и прошли, и Бугари и Швабе и сви они чији су се зуби ломили о Србију у 20. вијеку и Обилића медаљу на прсима, за показану храброст.  Он има очи праведника, које као да су са фреске средњовековне.  А ако погледате ликове око њих, видите иста таква, измучена и препланула лица сурових, а чојствених ратника 17. пука Дринске дивизије. А у њима, и лице Србије, тако различито од Србије сто година касније“.

То је лице праве Србије, а ми ћемо се сусрести са њом када постанемо као ова два брата, мирна и достојанствена пред физичким и метафизичким страдањима. Танка линија која везе та два свијета спаја се у вјечности спокоја само онда када прихватимо позив који нам је од Бога дат.

Нажалост ту Србију која је трећину своје популације дала током Великог рата ни свијет данас не види тако, виде је неким другим очима, баш као онај психопата са удаљеног Новог Зеленда који се изгубио у преводу Марка Миљанова, Баја Пивљанина и свих Срба који су се усликали у одразу два брата са Кајмакчелана.

А његова лоша интерпретација усмртила је жену и дјецу док су били на молитви да овај свијет буде боље мјесто.

недеља, 24. фебруар 2019.

Владушић: Ако је књижевност врста бирократске силе, онда боље да не постоји


Писац романа „Велики јуриш“ Слободан Владушић говорећи о својој новој књизи „Књижевност и коментари“ коју је представио у Никшићу, говорио је о самом смислу књижевности данас, као и о академском утицају на младе умове који због оцјена морају да прочитају тражену литературу.

„У чему је уопште смисао данас предавати књижевност и изаћи пред студенте и рећи им „ви сада треба да прочитате ово“, истакао је Владушић.


Он је нагласио да постоји нека врста бирократског насиља, јер нужно постоји списак књига које студенти, ђаци морају да прочитају, у супротном падају на испиту. Међутим, Владушић истиче да би према ђацима било непоштено ако би се професори крили иза те бирократско-академске силе.

„Ако је књижевност та врста силе, онда боље да не постоји“, наглашава он.
Данас читамо једну листу књига, сјутра другу и ту се нажалост види академска репресија према студентима. Ако је у питању само академско насиље, онда листе књига могу да буду подложне промјенама.

У том тону, Владушић  је говорио и о лектирама које се читају у основној школи у Црној Гори. На моје питање за портал ИН4С, како коментарише да су из уџбеника из књижевности дословце избачени Бранко Ћопић, Десанка Максимовић, Иван Горан Ковачић... а умјесто њих се читају мање позната књижевна имена, Владушић је рекао да то може да остави последице.
„Овјде се ради о једној одређеној културној - политичкој орјентацији која ће нажалост оставити извјесне последиц, јер зато је и та одлука донешена. Ја хоћу да вјерујем да је књижевност ипак у суштини субверзивна дјелатност, то ће рећи да се она у потпуности не може ограничити и да се не може у потпуности инструментализовати . Некада су моћније оне књиге које се читају испод клупе од оних које се читају изнад клупе“, поручио је Владушић и нагласио:

„Свијет треба прихватити у својој бруталности, у ономе у чему је он страшан, вјерујући да се заправо тек тада и само тада можемо изборити за оно до чега нам је стало“.
Владушић је рекао да је након писања књиге „Књижевност и коментари“ себи дао одговоре на питања  зашто је књижевност данас важна и због чега је самим тим национална књижевност данас важна.

„Морао сам направити једну врсту теоријске прозе која би направила мост између књижевности  и живота и оних вриједности у животу које ја заступам“, рекао је Владушић.



петак, 11. јануар 2019.

Stara srpska crkva na Baščaršiji čuvar pravoslavne istorije

Stara srpska crkva




Nju nećete naći na razglednicama iz Sarajeva, a svoje mjesto u brošurama ovog grada zauzima tek toliko da se ona nekada većinska strana pravoslavnog življa ne bi pobunila, što ova bogomolja nije prikazana.
Sarajevo Navigator


Stara srpska crkva iz srednjeg vijeka, posvećena svetim arhanđelima Mihajilu i Gavrilu iza visoke ograde koju su Austrougari postavili „krije se“, tu baš na Baščaršiji. Ako namjenski ne idete u nju ili ako nemate ljubaznog vodiča da vas posle ćevapa kod „Želja“ i slatkiša u „Badem“ odvede tu, onda nećete ni znati da ste bili korak od bogomolje koja svjedoči vjekovima o postojanju pravoslavlja tu u toj Bosni, gdje se recimo ne može naručiti vino na Trebeviću jer „nije po Kuranu“.
U sklopu crkve nalazi se muzej koji u sebi krije veliki broj ikona simbolično starijih od Amerike i njenog grada Dejtona, gdje je potpisan sporazum od prekidu rata 1995. godine. Na zidu muzeja između velikog broja ikona, nalazi se jedna od velike važnosti - Tajna večera, poslednja večera iz 18. vijeka, dok na samom ulazu smještena su pozlaćene Carske dveri koje su rađene u duborezu u 17 vijeku.

Mošti Svete Tekle, koja se još zove ravnoapostolna jer je bila i učenica Apostola Pavla, nalaze se takođe u Staroj srpskoj crkvi.

Sa kustosom Stare srpske crkve Deliborom Kajevićem

U razgovoru sa kustosom crkve, istoričarem  Deliborom Kajevićem  saznali smo nesvakidašnju priču o „svetom djetetu“ koje je negdje tokom srednjeg vijeka stradalo u svojoj nevinoj igri, da bi nakon više od 200 godina radnici koji su izvodili radove pronašli netruležne mošti djeteta. Mošti su  izložene na gornjem spratu crkve. Veliki broj vjernika dolazi da se pokloni svetim moštima i da zatraži blagoslov za zdravlje svoje djece.

Ova crkva je bila svjedok velikih istorijskih turbulencija na tlu Sarajeva, od Vizantije, Otomanskog carstva, Austrougarske pa sve do 1992. godine kada se baš na kapiji crkve desio događaj koji je po mnogima okosnica za otvoren sukob u Sarajevu – ubistvo srpskog svata od strane pripadnika zelenih beretki, kao i spaljivanje srpske zastave.



Te 1992. godine na kapiji crkve zaustavio se „golf“ i iznjega su izašla četiri kriminalca i nasrnula na mladoženjinog oca, starog svata, Nikolu Gardovića.
Delalić, musliman koji je predvodio grupu nasilnika je pokušao da oduzme zastavu Srpske pravoslavne crkve, nakon čega je došlo do komešanja, a zatim zapucao iz pištolja i ubio mladoženjinog oca, dok je njegov saučesnik ranio sveštenika SPC Radenka Mirovića.
Stara srpska crkva danas u sebi čuva sve tajne naroda koji su zivjeli tu vjekovima, čuva u sebi veliku riznicu ikona iz 14, 15 itd. vijeka, a zaposleni u crkvenoj prodavnici i muzeju uvijek se raduju kada im neko dođe iz „naših krajeva“, da ga na vrlo ljubazan način prošetaju  kroz istoriju.

петак, 09. новембар 2018.

Da li djeca u Crnoj Gori rastu bezbjedno i koliko?

Socijalna i ekonomska situacija u Crnoj Gori već godinama ne cvjeta. Taj vrlo važan segment najviše pogađa mlade ljude, a pošteđena nijesu ni djeca.

O pravima djece govori se samo kada je kalandarski Dan djeteta, koji se obilježava 20. novembra, dok ostalim danima sva prava djece ostaju samo prazno slovo na papiru.



Pitanja gdje se liječe djeca, da li imaju izabranog ljekara, u kakvim stanjima su igrališta, da li ima droge u dvorištima škole ili pak u komšiliku, šta im to vrtić nudi....ostaju i dalje van medijske pažne.

Na sami pomen da Crnoj Gori prijeti bijela kuga, znamo samo da izbečimo i začuđeno pogledamo oko sebe, ali osim tog facijalnog gesta ništa drugo i nema da dodamo.

Podaci statistike od 2017. godine pokazali su negativni prirodni priraštaj, koji iznosi -237 zabilježen je u Pljevljima, u gradu u kojem je prošle godine rođeno 189 djece, a umrlo je 426 osoba. Drugo mjesto zauzima Nikšić gdje je tokom 2017. godine rođeno 728 djece, dok su umrle 802 osobe, te prirodni priraštaj iznosi -74. Da ovaj problem ne pogađa samo sjeverne opštine, potvrđuje Cetinje u kojem je rođeno 175 mališana, a umrlo je 228 osoba, te je prirodni priraštaj -53.

Zadržaću se na Nikšiću, grad koji je drugi po broju stanovnika u Crnoj Gori i grad gdje na preko 7 hiljada djece ordinira samo 4 pedijatra, što znači da nekolike hiljade djece uopšte nemaju svog izabranog ljekara.

Na stranu što na pedijatriji rade vrlo ljubazno i predusretljivo osoblje, cinjenica je da djeca nemaju izabranog ljekara, pa se pitanje postavlja šta je bio primaran cilj reforme u zdravstvu kada je donešena odluka da svaki građanin MORA da ima svog izabranog ljekara. Tu problem ostaje, do sada bez rešenja.

Situacija u većini nikšićkih vrtića takođe nije najvedrija, ovdje najveći problem predstavlja nemogućnost same ustanove da sredi većinu dvorišta, pa djeca lijepe dane ne mogu da provode vani. Porušeni iventar godinama „krasi“ dvorišta vrtića, niske ograde koje su idealne da okolni prolaznici ulaze u okvir vrtića lupajući loptama o vrata i prozore, dovodeći pse da izvrše nuždu.

Na sledećem kratkomvideo iako je mrak, može se čuti kako grupa momaka u večernjim satima svoje umijeće sa loptom demonstriraju na vratima vrtića.
Zbog učestalih udaranja loptom i ostalim predmetima, vrata su u lošem stanju, pa često ne mogu da se otvore. U tom vrtiću borave djeca od godinu do šest godina, kada u 15. časova njihova nasmijana lica napuštaju tu ustanovu, ne slute da će do sledećeg dana njihovo dvorište biti okupirano raspuštenim tinejdžerima i osobama iz okolnih zgrada koje namjerno tu dovode svoje pse. Nerijetko, to se dešava i tokom vremena kada djeca i vaspitači borave tu. 

Govoreći za istu ovu vaspitnu jedinicu, grupa roditelja uradila je prijedlog projekta kako bi se popravilo igralište i isto proslijedili Opštini Nikšić od koje su naišli na zid. I ovdje stoji pitanje: ko je nadležan? Da li se riba čisti od glave kao što kaže narodna poslovica ili se problem krije u nečem drugom?

Sve ovo sada ostaje na dobrovoljnoj osnovi roditelja i vaspitnog osoblja vrtića da u svojim mogućnostima pomognu da djeca rastu onako kao treba kada su u punom psihofizičkom razvoju ili da čekaju deus ex machina da riješi problem. 

Osim ovog problema, djeca nam nijesu potpuno bezbjedna ni na igralištima u svom okruženju. U prilog tome na slici se vidi medicinski otpad koji su našli osmogodišnjaci igrajući se u prolazu zgrade. Ovaj medicinski otpad najvjerovatnije je korišćen za ubrizgavljanje opojnih supstanci i narkotika svakodnevna je slika na koju djeca nailaze u blizini škole, igrališta. Ko je nadležan za ovaj problem opet ostaje otvoreno pitanje.


Kada sve ovo pogledamo i dodamo podignutu prašinu oko lektira i obrazovanja u školi, šta mlada osoba može da zaključi kada se pominje roditeljstvo? Da li da postane roditelj u ovakvim uslovima ili da bježi glavom bez obzira.

Razumijem ako neko odabere ovaj drugi, lakši put, ali zamislite ako svi pobjegnu, onda će nam i ovi vrtići, škole i igrališta ostati prazni i podaci o natalitetu gore pomenuti biće nedosanjan san čak i ovako negativni.

Budućnost jedne države su djeca, ta djeca su sjutra budući profesori, doktori, vatrogasci, naučnici... I u ime te budućnosti nivo svijeti o ovim pitanjima treba da se izdigne do one razine da prvi mi ne preskačemo ogradu vrtića da bi naš pas tu izvršio nuždu i ako samo to uspijemo na dobrom smo putu.